12
јан

Stari alati na području Panonijske nizije

Bez obrade zemlje i gajenja stoke nije se mogao zamisliti opstanak ljudske vrste, još od neolita.

Čovek je postepeno prelazio sa lovačko-sakupljačkog na zemljoradnički način života, a to je podrazumevalo: pripitomljavanje životinja, upotrebu metala i izradu oruđa za obradu zemlje, pravljenje zaliha hrane itd.

Prvobitno oruđe za zemljoradnju, ono od kamena i kosti, zamenile su  gvozdene poljoprivredne alatke. Na lokalitetima starijeg gvozdenog doba (na primer u Sremu) pronađeni su ostaci ugljenisanog ječma, prosa, pšenice, delovi ambara i posuda za smeštaj žita.

Plodonosna ravnica Vojvodine je oduvek bila savršeno mesto za sve oblike poljoprivredne delatnosti. Poljoprivreda je bila osnovna delatnost kroz ceo antički period, ali i kasnije. Istorija je na ovim prostorima zaista bila burna – prokrstarili su tuda: Goti, Huni, Avari, vodile se borbe za prestiž između Bugara, Vizantije i Ugarske.

Poljoprivreda kroz istoriju

 

* Dolazak Kelta na prostor između Save i Dunava tokom II i I veka pre n. e. izuzetno je uticao na ekonomski napredak: gradila su se utvrđena naselja, seljaci su počeli da se bave zanatima i trgovinom, da obrađuju metal i izrađuju funkcionalno oruđe za obradu zemlje (ralo od gvožđa, srp, kosu). U doba Kelta je započela prava zemljoradnička delatnost.

* Tek za vreme rimske vladavine selo i poljoprivreda su procvetali. Rimljani su isušivali močvare, krčili šume i pustare, đubrili zemlju, stvarali velika imanja. U okolini gradova su podizali rustične vile koje su imale ulogu centralnih seoskih ekonomija (sa prostorijama za radnu snagu, radionicama za čuvanje i popravku alata, stajama…).

Proizvodili si i koristili alatke i sprave od kojih su mnoge zadržale namenu do danas. Na lokalitetu Sirmijum pronađene su motike, ašovi, kosiri, srpovi i drugi predmeti za svakodnevnu upotrebu iz perioda od I do IV veka n. e.

U Sremskoj Mitrovici su otkriveni i ostaci građevine za smeštaj žita (horrea) i posude za zrnastu hranu. Najviše su se uzgajale žitarice i povrtarske kulture. Od III veka počela je uspešno da se uzgaja i vinova loza (padine Fruške gore). Na pašnjacima je napasana stoka zarad mleka, mesa i kože.

* Iako se tokom XVI veka stanovništvo bavilo obradom zemlje (sejali su konolju, lan, ječam i zob) u XVII prelazi se na stočarstvo i trgovina stokom postaje unosan posao. Razni putopisci i istoričari veka spominju da je Srem izuzetno  plodan i „naselje zemljoradnika„.

Sve do polovine XVIII veka zemljoradnja je još uvek primitivna i inventar oskudan, a život seljaka težak. Nije bilo bolje ni u vekovima koji su sledili. U prvoj polovini XVIII veka na vlasti je Habsburška monarhija, povećane su dažbine i globe. Austrijska vojska se morala nahraniti pa su ratari sav zob i žito davali vojsci, nije ostajalo ni za prehranu porodice seljaka. Od povrća se gajio luk, kupus, repa, pasulj i krompir, a u stočarstvu je uzgoj volova i konja imao najvećeg uspeha. Razvijena je trgovina svinjama koje su izvozili u Austriju i Mađarsku.

Reforme Marije Terezije i Josifa II doneli su poboljšanje života seljaka – porodične zadruge su postale stub društva, ali i izvor ekonomske i vojne snage. Graničari su dobijali kuće, konje, ovce, svinje oranice, vinograde uz obavezu da plaćaju porez i daju vojnike srazmerno broju muškaraca u domaćinstvu. Međutim, zemljoradnja se i dalje obavlja na pogrešan način, oruđe je zaostalo, vršidba se obavlja konjima i volovima, nema ambara za žito i prostorija za čuvanje plodova. Uzork svemu tome bila je оbespravljenost i siromaštvo seljaka. Dobri sistemi proizvodnje jako sporo su ulazili u sistem poljoprivredne delatnosti seljaka Srema i Vojvodine.

* Političke prilike i revolucija 1848. godine doveli su do raspada ionako oslabljenih kućnih zadruga, pokušalo se sa osnivanjem zemljoradnjičkih zadruga, ali nedostajalo je i radne snage i mašina pa je seljak opet ostao siromašan. Sve do Drugog svetskog rata samo domaćinstva koja su imala štale i svinjce od čvrstog materijala i stoku hranila i negovala propisno, mogla su napredovati. Pored gazde i njegovih članova porodice stoku su čuvali plaćeni ljudi – čobani, svinjari, čikoši. Čorde (stada) krava celog sela čordaši bi ujutru terali na pašu, a uveče ih vraćali gazdama na mužu. Od načina čuvanja stoke zavisila je zemljoradnja: što je stoka bila više kod kuće i što se bolje hranila, to je bilo više kvalitetnog đubriva za njive i bašte. Drvene plugove zamenjivali su fabrički u koje su uprezani konji.

* Već dvadesetih godina XX veka bogatije gazde imale su sejačice. Kukuruz se sejao „pod motiku“, samo na manjim površinama u baštama. Najvažniji događaj je bila žetva. Žito se kosilo srpom, kasnije i kosom, žene bi išle iza kosaca i kupile žito u snopove – „rukovedale“. Žito se nosilo kući i denulo u „kamare“na guvno, gde se obavljala vršidba parnom vršalicom. Branje kukuruza se obavljalo ručno krajem septembra i tokom oktobra, klipovi su se brali u korpe (sepete) i kod kuće čuvali u čardacima (kotobanje) i krunili krunjačima. Kukuruzovina se nakon berbe srpom sekla i ostavljala u dvorište za ishranu stoke.

* Od šesdezetih godina u selima Vojvodine je uvedena mehanizacija za obradu zemlje. To je uveliko povećalo produktivnost i naravno – stvaraju se tržišni viškovi. Sve više se uzgaja  industrijsko bilje (šećerna repa, suncokret), povrće i voće. Dvadesti je vek i posledice naglog industrijskog razvoja osećaju se i na selu. Više se ručno ne ore, niti se seje i vrše. Mnoga verovanja i religijski obredi vezani za zemljoradnju su zaboravljeni. Ti su obredi bili čovekova molba silama prirode da se umilostive i donesu opšte blagostanje i rodnu godinu.Više se volovi i konji ne kite bosiljkom i zvončićima pri polasku na oranje, nema nošenja pečenog petla na njivu na dan setve.

Ostalo je nekoliko starih religijskih obreda:

unošenje slame u kuću na Badnje veče, držanje sveće u situ sa raznim zrnevljem, posipanje polažajnika žitom, pravljenje kolača zvanih „guvno“, „oračeva šaka“.

Ознаке:,