Dečji napadi besa
Svako od nas bio je bar jednom svedok dečjeg napada besa. To je neprijatna situacija, u kojoj dete iznenadno počinje da vrišti i plače, zacenjujući se, šutira ili grize, bacaka se po podu udarajući glavom i pesnicama ili baca sve što mu dođe pod ruku. Prisutni se zgražaju i komentarišu, a roditeljima je neprijatno i pitaju se gde su pogrešili. Ipak, stručnjaci se slažu da je to jedna od prolaznih pojava u odrastanju, koja se može javiti u uzrastu između prve i četvrte godine, dakle u uzrastu kada većina dece ide u vrtić.
ZAŠTO SE JAVLJAJU DEČJI NAPADI BESA
Napadi besa su oslobađanje jakih osećanja napetosti i ljutnje koje deca ne umeju drugačije da izraze. Važno je da odrasli, bilo da je to roditelj ili vaspitač u vrtiću bude svestan da dete ne radi ovo namerno, niti njemu u inat.
Uzroci dečjih napada besa najčešće su: preterani umor, uzbuđenje ili glad, nedovoljan fond reči ili traženje pažnje i reakcije odraslih. Odrasli mogu uticati odgovarajućim planom dnevnih aktivnosti na to da dete bude odmorno, sito i da se periodi stimulisanja, smenjuju sa periodima odmora. Stalan rad na bogaćenju rečnika jedan je od ciljeva, kako u porodici, tako i rada u vrtićima.
Što se tiče pažnje i reagovanja preporuka je da se detetu posveti pažnja dok to traži na primeren način. Ako odrasli reaguje tek kad dete počne da viče ili plače, time potkrepljuje ove oblike ponašanja.
Dete će prestati da traži normalnim glasom i počeće da zahteva isključivo vikom, jer to daje rezultate. Isti je princip i kad napad besa počne, ako reagujete, bilo kaznom ili nagradom, učvršćujete takav oblik ponašanja. Dok napad traje, a to je obično od tridesetak sekundi do tri minuta, ignorišite ga. Veoma je važno da odrasli ostane pribran, čak i ako dete zadržava dah i promeni boju u licu, ne treba paničiti, počeće da diše kada mu bude neophodno.
KAKO POČINJU DEČJI NAPADI BESA I ŠTA UČINITI
Neposredni povodi su veoma različiti, počevši od već legendarnog napada u prodavnici kada ne dobije šta želi, preko ljutnje što kocka neće da uđe u rupu za valjak, do zabrane da se prsti gurnu u šteker ili naloga da se obuje sam i tako dalje.
Važno je da odrasli uvidi šta je okidač za napade besa i pokuša da ga elegantno izbegne. Ovo je naročito delotvorno kod male dece, kojoj možete preusmeriti pažnju na nešto drugo, zanimljivo i dozvoljeno. Dok mu uzimate ključ od kola, ponudite šarenu zvečku i neće vrištati.
Univerzalnog rešenja nema, ali kada napad besa počne ignorisanje je jedan od najdelotvornijih pristupa. Za eliminaciju ovakvog ponašanja, najviše ćete učiniti nečinjenjem. Ipak, ponekad se mora reagovati.
Šta odrasli može da učini tokom napada besa?
Udahnite duboko i brojte do trideset pre nego što počnete da reagujete. To vam daje vremena da donesete odluku kako ćete postupiti. Ako napad jenjava, brojte dalje i nastavite sa svojim aktivnostima. Ako postoji realan rizik da dete povredi sebe ili druge čvrsto ga držite, tako da to onemogućite i ostanite pribrani. Možete mirnim glasom reći:
“ Vidim da si ljut(a) sada i držaću te dok god se ne smiriš . Neću dozvoliti da povrediš sebe ili nekog drugog .”
Ipak, šanse da mališani to čuju ili razumeju u ovakvom stanju su minimalne. Neki privatni beogradski vrtići i slične ustanove u svetu, u ovakvoj situaciji, primenjuje tehniku udaljavanja deteta od druge dece, na mirno mesto, uz prisustvo odraslog, dok se mališan ne smiri. Pokušaji dogovora sa detetom koje vrišti unapred su osuđeni na propast. Tek kada napad besa prestane i dete se potpuno „ohladi“, odrasli može i treba da porazgovara sa njim.
O ČEMU RAZGOVARATI POSLE NAPADA BESA SA DETETOM
Dečji napad besa je, na početku, kao što smo objasnili posledica nemoći. Odrasli često ovo vide upravo suprotno, kao uvežbavanje moći. Važno je detetu „dozvoliti“ da oseća bes i ljutnju, ali ništa više od toga.
Odrasli treba da ukaže na drugačije, primerenije, načine izražavanja osećanja ljutnje rečima ili crtežom. Može ga poučiti kako da potraži pomoć na odgovarajući način ili da se udalji, na kratko, iz situacije koja ga frustrira. Postoje mališani kojima prija i dogovor da se oslobode ovih osećanja, uz jastuk za udaranje ili ćošak za vrištanje u kućnim uslovima.
Napad besa uplaši većinu dece i ona se osećaju potrešena nakon svega. Na odraslom je da detetu i svima u grupi, jasno stavi do znanja da ne odobrava takvo ponašanje, ali i da uteši dete i pokaže mu da ga i dalje voli.
NOVI PRISTUPI U VRTIĆIMA
U nekim beogradskim vrtićima koriste se dva nova pristupa, koje mogu primeniti i roditelji.
„Time-out“ je tehnika koja može biti delotvorna tokom čitavog detinjstva. Sastoji se od nekoliko jednostavnih koraka. Odrasli unapred objašnjava dva do tri prosta pravila koja se ne smeju kršiti i ponavlja ih često, a zajedno sa decom bira dosadno mesto gde će onaj ko ih prekrši biti izolovan.
Detetu treba uputiti upozorenje jednom, a ako ponovi nedozvoljeno ponašanje, odlazi na „time-out“ mesto. Ako neće samo da ode, odrasli treba da ga odnese i odlučno zadrži tamo, dok mu bez kontakta očima, mirnim glasom kaže da će i ostati tu dok ne prođe „time-out“. Odrasli ne diskutuje dalje i ne obraća pažnju na molbe, obećanja, pitanja, izvinjenja ili izlive besa, uvrede i psovke .
Biće potrebno nekoliko ponavljanja da dete prihvati ovu tehniku . Pravilo je da mališan provede za svaku godinu svog života po jedan minut na „time-out“ mestu, a vreme se računa od trenutka smirivanja. Po isteku njegovih minuta dete se, bez pridike i izvinjenja, vraća u igru.
Metoda američkog dr Karpa se u suštini svodi na smešno ponavljanje pitanja ili zahteva kojim potvrđujemo uzrok koji je doveo do besa. Ovo je zapravo klasično skretanje pažnje i detetu i odraslom. Umesto ljutnje, dete je začuđeno i počinje da obraća pažnju na odraslog koji mu deluje kao da se glupira. Kada se mališan smiri odrasli može započeti veseo razgovor i onda objasniti zašto to nije u redu i ponuditi drugo rešenje, ako napravi i neku grimasu, suze se brišu i počinje smeh.
