Milić od Mačve između Zlatibora i Voždovca

Na Zlatiboru još stoji oronula i čeka bolje dane jedna čudna kuća, tačnije – kula, podignuta šezdesetih godina. To je kula-atelje Milića od Mačve. Poznati slikar je napravio svoju kulu daleko od ljudi jer je voleo je da radi okružen šumom, voleo je prirodu, ali i ljude koji ga okružuju i žive u skladu sa prirodom.

Milić od Mačve ju je nazvao „Kula ni na nebu ni na zemlji“ i u njoj provodio mnogo vremena slikajući i primajući goste,  priznate umetnike, novinare, glumce. Kulu su često posećivale ekskurzije, a danas je napuštena i zarasla u šiblje, teško ju je pronaći.

Zlatibor je danas moderno turističko mesto idealno za odmor, izgrađen je veliki broj kuća, apartmana i hotela, u ponudi su razni sportsko-rekreativno-zabavni sadržaji, ali treba sačuvati i trag prošlih vremena.

Ideja o kuli-ateljeu

Pored toga što je bio umetnik više pravaca (poliartistički) suštinski je bio vezan za arhitekturu koju je nekad i studirao, pa je tako sam crtao i projektovao tri kule, i u tom procesu želeo da pređe ceo put: od slikanja, projektovanja do zidanja.

Uz pomoć svojih prijatelja podigao je tri zdanja: Kulu na sedam vetrova na Zvezdari u Beogradu, Radovanovu kulu u Mačvi i Zdanje na Zlatiboru.

Ovo je prirodni trenutak da napomenemo da ako planirate po prvi put na Zlatibor, plnirajte da posetite i ovu atrakciju, a najveći izbor smeštaja možete naći preko agencije Gorg.

Sam umetnik o svojoj kuli u Mačvi kaže:

„Ideja o kuli je stara. Potiče još od vremena dečjih sanjarenja o Vertikali, a da je podignem baš na Gumnu, kod Radivojevog Bresta potekla je 1962. kada sam sa Dragišom Penjinom šetao jedno zimsko popodne mačvanskim poljima, kad smo stigli do tog mesta, zabodoh svoj mitski štap i rekoh : Evo, ovde mi se čini da kula treba da stoji!“

Ideja kojom se Milić od Mačve rukovodio prilikom gradnje svojih kula proizilazi iz slikarske poetike i vezana je za misao o vertikali.

„Uspravljene poput ljudi, njegove kule su na neki način antropomorfizovane, uzdižući se prema gore one u svojim najnižim delovima imaju trpezariju – simbol želuca; biblioteku i atelje što simboliše čovekovo srce i emocionalnu sferu čovekog bića; iznad ovog je zvezdarnica kao asocijacija na čovekove saznajne mogućnosti, na njegovu glavu“.

Piše Nikola Strajnić, autor knjige o Miliću od Mačve.

Zanimljivosti o Miliću od Mačve, slikanje kao način života

Inspiracije za slike

Milić Stanković, kako je bilo pravo ime umetnika, želeo je da učini večno živim ono što slika.

* Inspiracije je nalazio na svim mestima: u prirodi, na selu, u roditeljima, u blizini manastira, na putovanjima po svetu, u pravoslavlju, u Svetom Savi koga je slikao nekoliko puta: slike „Rastko iz Rastkovog Rasa“ (1985), „Savin izvor“, (1982), „Atoski vrtovi“, (1980). Elementi pravoslavlja unose božanski elemenat u njegove slike, Sv. Savu je smatrao duhovnim supstratom srpske duše.

* Njegov ciklus slika o Drugom svetskom ratu ima memorijalni karakter, slike svedoče o metafizičkom smislu smrti. Potresne slike tamne su, mračne, ispunjene tugom: „Ponoćna sudbina Mačve“ (1959), „Zločin na Sajmištu“ (1977), „Stupa za milon Srba“ (1962).

Stradanja Srba Milić je prikazao kroz rasute sprave i naprave, točkove, vodenička kola, nemani, nakovnje, stupe i kazane. Slikarstvo Milića od Mačve je kao „naprsla tradicionalna harmonija i simetrija, otklon od likovnog izraza koje je stereotipno“, piše Strajnić u knjizi o umetniku. Milić od Mačve lišava sliku akademizma i razotrkiva je, oslobađa od svega spolja, od zadanog sveta i beži od usmeravanja slikara.

* Jedina stvarnost je ono što je fantastično, to je bio moto njegove umetnosti. Opsednut Atlantidom i boravkom na ostrvima Grenada, Barbados, Antigva video je vezu između Atlantide i sebe, ostatke njenog sveta u svom svetu. Na slici „Osluškivanje Atlantide“ to se najbolje vidi.

Bio je slikar koji nije hteo da se pomiri sa svakidašnjim i koji je tražio načine da prodre u samu suštinu bića.

Grozdana Olujić je jednom napisala „Jasnim, snažnim bojama prožetim svetlošću, slika Milić svoju Mačvu i njene ljude. Posmatraču se čini da slikar u belom usijanju svoje kreativnosti slika jednu jedinu sliku: sliku svog dosluha sa vremenom i samim sobom, sa zagonetkama čovekove duše i tajanstvom duše sveta.“ Bio mu je važan svet putovanja neobičnim putničkim letilicama na nebu – „Let balvana“ iz 1965. donosi to nemoguće i disharmonično, što je prisutno uostalom u svim slikama. Na svojim slikama daje dva života : život slike kao bića i život bića kao slike.

Kratka biografija

Slikara su upoređivali sa Salvadorom Dalijem, Piterom Brojgelom i Hijeronimusom Bošem, kritičari su njegovo umeće opisivali rečima „slika slike van vremena i ukusa, otelotvoruje dušu srpskog i balkanskog barbarogenija, njegove slike su predstavljale jedan ritual mašte“.

Uvek je voleo da ističe svoje pravoslavno vaspitanje, srpski koreni su bili tema njegovog pisanja i slikanja, etnologija, kultura Srba, Kosovski mit i nacionalni egzaltizam bili su centar njegove inspiracije. Učio je od profesora Đorđa Kostića, od Ljubice Cuce Sokić, osnivač je slikarskih grupa i bio član Udruženja slikara Jugoslavije i širom sveta sveta. Održao je stotinak sjajnih izložbi u svetu, napisao sedam traktata o slikarstvu i četiri monografije.

Danas ostaje da se sećamo upečatljivog lika sa bradom u viteškoj pelerini, sa beretom i štapom. A kad odemo u Voždovački pravoslavni hram Sv. Cara Konstantina i Jelene da sa uživanjem gledamo slike koje je slikao na zidovima.

Zanimljive su jer je Milić od Mačve u potpunost negirao tradiciju ikonopisa. Njegovo stvaranje obuhva teme: hristocentričnu, evharijstijsko-kosmološku i istorijsku prošlost srpske crkve. Tako na zidovima Voždovačke crkve rame uz rame stoje srpski manastiri, Sveti Sava koji privodi Hristu srpske svetitelje, prvi beogradski mučenici Stratonik i Ermil i slika seobe Srba.