Zaboravljene kafane Srbije

Malo je poznato da je knez Miloš Obrenović najzaslužniji za osnivanje i rasprostiranje domaćih kafana u Srbiji.

Vuk Karadžić u „Rječniku“ zapisuje:

 „U početku vlade kneza Miloša po selima nije bilo krčmi ni mehana. Krčme su se samo u pjesmama spominjale. Postepeno, počele su se otvarati kafane pored drumova, te služile za svratište putnicima. Pred kraj vlade kneza Miloša bilo je u celoj Srbiji oko 1200 mehana. Seoske mehane ovde nisu izdvojene od varoških, tj. gradskih mehana.“

Najstarija kafana iz doba kneza Miloša osnovana je 1826. i još radi. Zove se „Kod Mira“ (nalazi se u mestu Bogutovac, između Kraljeva i Raške). Kod Kneza Miloša kafana je bila miljenica knezova, nije ni čudo što se kafanski sektor razvio pre privrede i poljoprivrede.

Oduvek je u Srbiji bilo mnogo kafana.

U prvo vreme, u XIX-om veku, kafanom su zvali svaki han, birtiju, gostionicu, menzulanu. Bilo ih je uglavnom po gradovima i imena su dobijala po nekom velikom gradu (Bristol, Luksor, London, Moskva) po nekom junaku, toponimu ili pridevu, lepoj reči (zlatni, groš, jabuka, bokal). Što je grad bio manji, imena kafana su nekako bila intimnija, smešnija, a sve sa ciljem da budu bliža onima koji će ih posećivati.

Naš čovek ima veliku potrebu da čuje „šta se radi, zbiva i planira„, da kaže šta o tome svemu misli i da o svačemu svašta kaže – a kafane su oduvek bile prilika za to. Srpska kafana je pravi most: od onog vremena što se u dosta dalekoj prošlosti dešavalo pa preko onog s kraja XIX i početkom XX veka, pa sve do danas.

Čudan prostor ta kafana…

Do oslobođenja od Turaka 1833. Zaječar nije bio veliko mesto. Veća mesta tj. gradovi su tada bili Gurgusovac (danas Knjaževac) i Negotin. Tek od oslobođenja od Turaka Zaječar je počeo da raste, da se gradi i pretvara u varoš. A toga svega ne bi bilo bez najvažnije institucije  – kafane.

Mehandžije su u mehanama služile piće, hranu i primale putnike na prenoćište, čak su u mehanama držali i robu koja se najbolje prodavala, bakaluk. Kada se granica sa Bugarskom ustanovila u Vidinu, Zaječar je dobio na značaju i konačno se urbanizovao postavši važan trgovački grad. Pred početak XX veka u njemu je radilo 30 ugostiteljskih objekata (gostionica, kafana i mehana). Neke mehane su se uveče pretvarale u spavaonice gde se spavalo na podu, na asurama. Najviše je bilo gostiju koji su prolazili kroz grad idući ka Bugarskoj i trgujući sa mestima u centralnoj Srbiji, a i lokalni ljubitelji dobre kapljice i društva zabavljali su se u kafanama.

Ponekad bi se proizvela i neka „senzacija“ kada bi pod svoje skute birtija ugostila i ponekog razvratnika i bludnicu. Neke kafane su imale posebne prostorije za sednice i sastanke, pa su se tako tu sastajali članovi „Zaječarske pevačke družine“, članovi „Fonda za pomaganje đaka“. Kafana Bosna je bila sedište „Zaječarske trgovačke omladine“.

U Velikoj kafani su se održavale zabave i igranke, čak su i putujuća pozorišta u njima održavala predstave. Takav gest domaćina kafane bi se tumačio kao „veći nivo kulure“ od drugih i potvrdila njegova namera da svoju kafanu uvrsti u red kulturnog sedišta grada. U kafanicama su se čitale i pisale novine i možemo reći da su kafane u malim mestima širile kulturu i bile inicijatori nove kulture jer su se baš tu razmenjivale vesti i sadržina pročitanog.

Bilijar je u zaječarske kafane došao 1890. godine. Prostranije kafane su bile odlične za porodična veselja, zabave i priredbe.

Između dva rata u Zaječaru je postojao jedan hotel, nekoliko gostionica i mehana. Ukupno 74 objekata od kojih su neki nudili i sobe za prenoćište. Posle I svetskog rata u ulici Hajduk- Veljkovoj bilo je dvadesetak kafana. Nisu to bili super sređeni objekti (sa današnje tačke gledišta): daščani pod, skroman inventar, stolovi i stolice od drveta, kuhinje za pripremu jela i prostorije za prihvat konja i to je sve. Gostionica Srpski kralj na početku ulice blizu centra grada bila je mesto gde se gledao prvi nemi film preko kinopojektora.

Dragomir Matić, bogati trgovac, 1919. obezbedio je prvu „kinoaparaturu“ i od kafane do kafane puštao je neme filmove. To je bio događaj!

U kafani Zadruga su sve do 30-tih godina puštani nemi filmovi. Kafana Rodna godina je bila namenjena mladima i njihovim igrankama. Jedna od poznatijih i posećenijih kafana bila je Kraljević Marko. Skoro sve kafane imale su kuhinju u kojoj su se spremala domaća jela koja nisu bila skupa. Zapisano je da su postojale stalne mušterije tzv. abonenti.

Hranu su posluživali stalni kelneri, ponekad bi sam domaćin kafane iskazivao poštovanje uglednom gostu pa i on uzeo poslužavnik u ruke.

Muziciranje u zaječarskim kafanama

Najbolji i najtalentovaniji muzičari u kafanama su bili Cigani, velikoizvorski violinisti (selo Veliki Izvor u okolini Zaječara). Oni su svirali kola, narodne pesme, romanse, lokalne šaljive pesme. Imali su posebnu muzičku terminologiju i žargon koji se danas izgubio, retko ko još poznaje tu terminologiju i značenje izraza. Po selima su veselje pravili gajdari, dudučari i bleh-muzičari, a u gradskim kafanama Cigani-gudači.

U gradu Zaječaru bilo je zaista puno došljaka iz drugih gradova i krajeva pa su Cigani znali da sviraju i kola i pesme tih krajeva. Tridesetih godina su se gradom začuli zvuci gramofona i radija koji su doneli neke nove note. Pojavili su se šlageri. Uskoro se pri Gimnaziji oformio prvi džez orkestar koji je imao saksofon, klarinet, klavir, bubanj i gitaru. Kasnije, 1948. godine osniva se muzička škola i veoma brzo sve više zabavnih orkestara svira na raznim mestima u gradu.

Mladi muzičari uče note, razmenjuju iskustva. Zanimljivo je da su razvoju muzičkog ukusa doprineli vojni muzičari koji su svirali po zabavama i kafanskim baštama, na terasama restorana  Paviljon i Dom JNA.

Osnivanjem Orkestra Radio Zaječara 1946. i njihovim svirkama uživo, orkestri su dobili na popularnosti. Uglavnom su muzičari bili isti oni velikoizvorski. Posle gašenja Radio Zaječara 1954. osnovali su svoju grupu „Galeb“ u kojoj je gitaru svirao Aca Trandafilović, kasnije širom zemlje poznati pevač Radio Beograda. U posleratnom Zaječaru dominirali su bleh orkestri, istočnosrbijanskog tipa, a u vlaškim selima je bilo orkestara sa klarinetima, violinama i tupanima.

Šezdesetih je veoma popularan bio repertoar sa Radio Beograda i numere sa ploča Radio Beograda. Dominiraju šumadijska kola, bosanske sevdalinke, makedonska, niška, vranjasnska muzika i sve su bile na repertoaru zaječarskih kafanskih muzikanata.

Zahvaljujući radiju veliki talas rok muzike dolazi u grad. Osnivaju se brojni rok sastavi: Zlatni prsti, Apoloni, Dugine boje….Obnavlja se Radio Zaječar i sa njim opet svira Orkestar Radio Zaječara.

To su već kasne šezdesete i svira se nova muzika: evergrin, džez-standard, balade, romanse, ali i narodna muzika. Članovi ovog orkestra su svirali i na svadbama i veseljima, ali i u velikim salama kafana i hotela.

U novom hotelu Srbija u centru Zaječara nekoliko godina se održavaju „Večeri zabave i plesa„, na kojim su gostovali renomirani pevači iz Sarajeva, Novog Sada, Beograda. Sviralo se mnogo i u restoranu Sunce, hotelu Kastrum…

Od sedamdesetih godina 20. veka u narodnoj muzici dolazi do promena pa repertoar ima zabavljački karakter, u narodnu muziku se ubacuju elementi raznih i drugačijih melodijskih obrazaca (disko, španskih, arapskih…). Izvorske Cigane polako potiskuju elektrika i sintisajzer, pa se stari dobri Ciganin sa violinom retko gde ima čuti. Buran život kafana tokom sedamdesetih i osamdesetih najbolje je oslikao legendarni Pera Babar, kontrabasista i pevač kafanski koji je svojim osobenim šarmom, načinom pevanja i duhovitošću postao obeležje kafanskog života Zaječara.

Zanimljivo je muziciranje i melodije Timočke krajine. Nigde takvog višeglasnog pevanja, držanja violine iznad glave, sviranje kontrabasa zvečkom – sve u svemu- čista egzotika. Široka i velika je duša kafanska, samo treba dobrog društva, pitkog pića i dobre hrane pa eto sevdaha i melema za dušu!

Korišćena literatura: Dejan Krstić, „Muzika zaječarskih kafana; istorijsko-kulturološki pogled„